Psihoterapija – pitanja i odgovori
Kada je vreme za psihoterapiju?
Klijenti se najčešće javljaju kada već “dogori”. Kada ih nešto toliko ometa u životu, kada ih iscrpljuje, kada je preteško i jako se loše osećaju. Kada procenjuju da su u depresiji, kada imaju česte panične napade ili anksioznost koja ih već dugo prati i ometa. Kada imaju fizičke tegobe kojima lekari ne mogu da nađu uzrok. Kada se desi iznenadni gubitak bliske osobe, bilo da je to smrt ili razvod. To je naravno u redu, i tada je svakome psihoterapeut najpotrebniji. Ipak, možete se javiti i onda kada nemate ozbiljne tegobe, ali osećate da ne ostvarujete svoj puni potencijal. Kada Vam je potrebna pomoć i podrška u nekom životnom zastoju, zastoju u karijeri, nekom problemu koji vas oduvek prati (npr. teškoća da nađete odgovarajućeg partnera ili konstantni sukobi sa majkom). Kada Vam je teško zbog gomile životnih obaveza, kada ste pod stresom ili Vam je potreban neko sa kim ćete porazgovarati i složiti svoje misli. Sve su to validni razlozi da pozovete psihoterapeuta. Osim u situacijama ozbiljnijih životnih problema, psihoterapeut Vam može pomoći i u postizanju boljeg kvaliteta života.
Kako da izaberem terapeuta?
Klijenti najčešće dolaze preporukom neke bliske osobe ili pretragom interneta nalaze terapeuta koji radi u njihovom gradu. Kada tražite nekoga putem interneta, pogledajte biografiju te osobe- šta je prethodno radila, kakvi su joj stavovi o životu.. Pročitajte neki tekst ukoliko ima svoj sajt ili blog. Na taj način ćete videti da li Vam neko deluje kao dobar terapeut za Vas, da li Vam njegove vrednosti i pogled na svet odgovaraju. Informišite se o edukaciji koju je završila i vidite da li Vam taj pravac odgovara- da li za vas ima smisla.
Koja je razlika između psihologa, psihijatra i psihoterapeuta?
Diplomirani psiholog je osoba koja je završila fakultet- smer psihologija. U Novom Sadu je to Filozofski fakultet- Odsek za psihologiju ili neki od privatnih fakulteta. Psiholog se bavi psihom čoveka, ukratko, njegovim ponašanjem, odnosima, emocijama, strukturom ličnosti, kao i mentalnim poremećajima. Često će u svom radu koristiti testove. Nema mogućnost da Vam prepisuje lekove. Glavna metoda rada je razgovor. Kroz dijalog sa njim sagledavate svoj problem, dobijate drugu perspektivu i u određenim situacijama i savete.
Psihijatar je osoba koja je završila studije medicine i specijalizovala se u oblasti psihijatrije. Dakle, to je doktor, specijalista psihijatrije. Psihijatri se bave mentalnim bolestima i mogu da Vam prepišu i lekove ukoliko Vaše tegobe to zahtevaju.
Psihoterapeut može biti psiholog, psihijatar ili neko koje završio studije drugih humanističkih nauka (sociologiju, socijalni rad i dr.), a zatim na svoju inicijativu upisao i edukaciju za psihoterapeuta. Edukacija se održava u privatnim školama (dakle, ne postoji državni fakultet koji vas obučava za terapeuta), obično traje četiri godine i ne postoji opcija “budžeta” tj. polaznici je sami finansiraju.
Koja je razlika između psihoterapeuta i psihološkog savetnika?
Psihološki savetnik je “titula” koju određene škole psihoterapije daju svojim polaznicima nakon dve ili tri godine pohađanja edukacije. Neko ne želi da bude psihoterapeut i ovo zvanje mu je dovoljno. Tada može da se bavi određenim problemima, uglavnom na pojavnom nivou: organizacijom vremena, asertivnošću, poboljšanju nekih aspekata ponašanja, prihvatanju sebe.. Psihoterapeut se ovim problemima bavi mnogo dublje (zašto su nastali, kako da utičemo na njih, da li i kako želimo da ih menjamo..), a osposobljen je da radi i sa ljudima koji imaju ozbiljnije mentalne probleme. Neke psihoterapijske škole nemaju u svojoj klasifikaciji zvanje psihološkog savetnika, pa oni koji rade sa klijentima, a još nisu završili edukaciju koriste izraz psihoterapeut pod supervizijom ili psihoterapeut u edukaciji. Edukantima je dozvoljeno da rade sa klijentima, njihov rad se redovno analizira kod obučenog supervizora, a njihove usluge su jeftinije od psihoterapijskih.
Kako da znam koji je psihoterapijski pravac za mene?
Postoje razni pravci u psihoterapiji i u Novom Sadu su gotovo svi koji postoje i dostupni. Možete pročitati po nešto o svakome od njih, a onda izabrati onaj koji Vam najviše leži, onaj čija se filozofija poklapa sa Vašom. Neki pravci su se pokazali nešto efikasniji kod specifičnih problema (npr. REBT kod paničnih napada), ali ono što novija istraživanja pokazuju je to da je za uspešnost terapije najvažniji odnos klijenta i terapeuta. Dakle, ako Vam se terapeut ne dopadne i ne osećate se dobro u kontaktu sa njim, onda Vam verovatno neće pomoći, bez obzira na to koji pravac koristi. Kada napišem “osećate se dobro” to ne znači da ćete se sve vreme osećati lepo (jer terapija zna biti veoma neprijatna u nekim momentima), ali da Vam se generalno sviđa kao osoba, da je to neko sa kim Vam je ugodno da provodite vreme i stvara Vam osećaj poverenja.
Šta treba da kažem kada nazovem?
Prvi poziv namenjen je zakazivanju prve seanse. Prilikom tog poziva treba da kažete šta je ono zbog čega se javljate. Neki terapeuti ne rade sa određenim temama i važno je da znaju zbog čega želite da dođete. Dakle, važno je da ukratko iznesete svoj problem, terapeut će Vam reći da li može sa Vama da radi, a zatim dogovarate termin Vašeg susreta.
Da li je u redu da pošaljem sms ili mejl?
U redu je da pošaljete sms ili mejl kao inicijalni kontakt, ali u živom razgovoru ćete lakše terapeutu objasniti o čemu se radi, a on će Vam lakše objasniti kako da dođete do njega. Takođe ćete se lakše dogovoriti oko termina koji oboma odgovara ukoliko ga/je pozovete telefonom.
Da li je dovoljno da samo jednom dođem na psihoterapiju?
Ne. Da bi psihoterapija bila uspešna, potrebno je da traje neko vreme. Na prvih nekoliko susreta se tek upoznajete sa psihoterapeutom, pričate mu o svom životu, teškoćama, obrascima ponašanja, a tek kada se upoznate, rad na konkretnom problemu može da krene. Postoje pravci koji praktikuju ograničen broj susreta i fokusiraju se odmah na problem, ali meni lično to nije bilo dovoljno. U geštalt terapiji prosečan broj susreta je 10 i najbolje je da dinamika viđanja bude jednom nedeljno u trajanju od 50 minuta. To je često dovoljno da osoba krene da rešava svoj problem, ali mnogi odluče da nastave da kroz terapiju istražuju svoj svet, završavaju nezavršene poslove iz prošlosti i zaceljuju stare rane.
Zašto je psihoterapija tako skupa?
Psihoterapija jeste značajan izdatak u našim uslovima. Ali kada stavite na papir sve ono na šta trošite novac, a nije vam u potpunosti potrebno, kada analizirate sve što kupujete a za vas nije zdravo i ako odlučite da se toga odreknete, imaćete sasvim dovoljno za psihoterapiju. Ona košta, jer je to posao od koga mi psihoterapeuti živimo. Naplaćujemo svoj sat nepodeljene pažnje, naučeni da pronalazimo smisao i postavljamo prava pitanja koja će Vas navesti na dodatno razmišljanje. Od toga hranimo svoju decu, plaćamo poreze i doprinose, kao i dodatne edukacije i supervizije kako bismo ostali u formi i bili dovoljno dobri za svoje klijente. Smatram da je ono što klijent dobije kroz terapijski rad neprocenjivo i svaki novac uložen na ovaj način se višestruko vraća, jer Vam postaje bolje u sopstvenoj koži, trpite manje stresa, bolje se snalazite sa ljudima i tako dalje…
Uvek imate opciju besplatne psihoterapije u raznim udruženjima građana, a i kod nekih od kolega pri Domovima zdravlja.
Da li će mi psihoterapeut reći šta treba da radim?
Terapeut Vam nikada neće reći šta treba da uradite u svom životu ili koju odluku treba da donesete– Ostaviti momka ili ostati sa njim/ Dati otkaz ili ostati na poslu/ Preseliti se na selo ili ostati u gradu.. Ali će Vam svojim slušanjem, reflektovanjem onoga što govorite i postavljanjem pravih pitanja i zadavanjem vežbi pomoći da sami shvatite čemu ste bliži. Kada odredite svoje ciljeve i želje, terapeut će Vam pomoći da ih ostvarujete definisanjem akcija i zanimanjem za to koliko ste postigli. Terapeut Vas takođe nikada neće ubeđivati da je sve dobro ili da će sve biti dobro, niti će forsirati da treba da se osećate dobro sada i odmah. Život nije uvek tako lep. Mnoge klijente život nije mazio i ne mogu da poveruju da može biti bolje. Terapeut je tu da sa Vama stoji na tom mestu gde jeste i da podrži Vašu snagu i mogućnosti za dalje.
Da li će psihoterapeut znati kada lažem ili nešto prećutkujem?
Terapeut nekada može da primeti po Vašem govoru tela ili načinu govora da se nešto dešava i da Vam je neprijatno, pa može zaključiti da možda lažete. Takođe, s obzirom da Vas jako pažljivo sluša, verovatno će primetiti neke nesuglasice u Vašoj priči. Međutim, nikada to neće iznositi, ako nije sasvim opravdano.
Ono što je važno da znate je da tek kada ne budete imali potrebu da lažete svog terapeuta i da sakrivate neke činjenice od njega, to će značiti da ste uspostavili zaista dobar odnos i da on može pomoći promeni u Vašem životu. Sve dok nešto skrivate, znači da nemate dovoljno poverenja u terapeuta ili da želite da on ima bolju sliku o Vama, a to podrazumeva da nemate kontakt dva ljudska bića što je osnov dobre terapije i pokretač promene.
Da li je važno da psihoterapeutu baš sve ispričam?
Ovo pitanje je veoma povezano sa prethodnim. Ne morate sve da kažete terapeutu. Ali je svakako ok i poželjno. Naravno da ćete osećati izrazitu neprijatnost i stid dok govorite o određenim stvarima. Ali kada se usudite da kažete ovako nešto, Vaš odnos postaje čvršći i otvoreniji. Dok god mislite da je značajno da to nešto kažete, važno je da to i uradite. U svoje vreme, onda kada se budete osećali spremni za to. Terapijski odnos je nešto što se postepeno gradi i zato terapija dugo traje. Niko ne očekuje da nepoznatoj osobi na prvom susretu ispričajte najintimnije tajne. Vremenom ćete doći i do toga da možete i to. Terapeut će Vam postati saputnik i podrška u procesu razvoja.
Šta ako tokom terapije shvatim nešto što mi se ne dopada ili mi nikako ne odgovara?
Ovo je vrlo verovatno da će se desiti. Čim se nalazite na terapijskoj stolici, znači da nešto ne štima, da Vam nešto ne godi, da želite da se nešto promeni. A za to nešto ste uvek i vi delom odgovorni. Preuzimanje odgovornosti zna biti neprijatno, ali isto tako i shvatanje da celog života nešto niste shvatili ili jasno videli (npr. da Vas partner iskorišćava ili ne poštuje). Potrebno je vreme da ovakve uvide isprocesuiramo, ali onda je u našim rukama odluka šta dalje. Dok god toga nismo svesni, drugi nas mogu manipulisati. Stoga, iako će biti neprijatno, svakako će biti korisno i uticaće na poboljšanje kvaliteta života.
Kako da znam da ništa od onoga što kažem terapeutu neće saznati neko drugi?
Ovo je pitanje koje klijenti često postavljaju, naročito ako žive u manjim sredinama gde se većina stanovnika međusobno poznaje. Psihoterapeuti su obavezni da sve što čuju o svojim klijentima zauvek sačuvaju za sebe. Čak i beleške koje vodimo samo za sebe, ne sadrže prava imena. Izuzetak su informacije koje moraju da se prijave policiji ili sudu, npr. ako je klijent počinio ozbiljno krivično delo.
Tajna je i to da neko uopšte dolazi na psihoterapiju. Ako sretnem svog klijenta na ulici u društvu, sačekaću da se on prvi javi i biću ok sa tim ako mi se ne javi, kako ga ne bih dovela u bilo kakvu neprijatnu situaciju.
Da li je psihoterapija uživo bolja nego online?
U novonastalim okolnostima kada nismo mogli da se nalazimo uživo sa svojim klijentima, svi smo nastavili svoj rad online – čak i oni koji su zakleti protivnici istog. Lično, već dugi niz godina radim sa klijentima online, a i deo svoje lične terapije sam prolazila putem Skype-a. Moje mišljenje je da je “kliknuti” sa terapeutom ključno, bilo da je on pored Vas uživo ili tamo negde daleko. Ako imate osećaj da Vas terapeut razume, da Vas sa nepodeljenom pažnjom sluša, imate osećaj poverenja, imate osećaj da su njegove intervencije smislene- onda zaista nije bitno gde je. Mislim da bi idealna situacija bila videti se prvi put uživo, a posle nastaviti kako Vam odgovara. Sve ima svoje prednosti i mane, pa tako i ovi načini rada, ali bolje je imati i terapeuta na ekranu sa kojim ćete “kliknuti” nego nekoga uživo, a sa kim ne uspostavljate dobar kontakt. Jako je važno da imate brz internet i sigurno mesto gde Vas niko neće ometati niti čuti dok ste u terapijskom procesu.