Da li imaš osećaj da je previše toga što moraš da nosiš u jednom danu?

Razmišljam o ženama danas. O preplavljujućim spiskovima obaveza i beskrajnom moru nezadovoljenih želja. U psihoterapijskim susretima shvatam da je nekad dovoljno i samo da nas neko sasluša i da nam kaže: “Da, to je previše, normalno je da si umorna. “

Većina žena koje srećem radi regularne poslove- uglavnom od 9-17h ili 8-16h. Bivanje na poslu nosi sa sobom i svoju dinamiku. Tamo provedemo pola svog budnog dela dana. Nekima je dobro, ali često su radna okruženja visoko stresna i nose sa sobom hendlovanje različitih ljudskih odnosa. Nekad moramo da nosimo maske po ceo dan. I pravimo se da druga polovina našeg života ne postoji. Da se pravimo da je porodica na drugom mestu. U idealnom svetu, nakon ovog radnog dana, odlazimo kući da 8h provedemo u dokolici, ali…

Primećujem da većina žena i dalje obavlja većinu kućnih poslova. I to ne samo zato što partneri to ne žele, već iz izgovora: “Ja ću to bolje”. Nekada čak imaju osećaj krivice ako muž radi nešto od toga. Osećaj kao da nisu dovoljno dobre supruge i majke. Da su jedino one dužne da vode računa o dobrobiti porodice.

U većini roditeljskih Viber grupa su mame, one primaju i prosleđuju informacije. One su te koje vode računa o rođendanima i rođendanskim poklonima. O terminima sportova i stranih jezika. O tome šta će obući u školu, da li su male patike i jakne od prošle sezone..

A onda stiže briga o sebi koja podrazumeva redovno vežbanje, rutinske preglede (ako ćemo slediti preporuke, svakog meseca imamo neki pregled ili se ozbiljno iskeširamo jednom godišnje). Pa održavanje noktiju, frizure, depilacija- što većina žena voli, ali i predstavlja dodatno vreme koje im je potrebno da uglave u raspored….

A nekad na red stigne i negovanje prijateljstava, gde viđanje sa prijateljicom zaista mora da se zakaže i stavi u raspored. Sopstvene potrebe, želje i zadovoljstva obično budu poslednje na spisku i često ne dođu na red. Dođe dotle da više i ne znamo šta nas ispunjava zadovoljstvom i radošću.

Ovo o čemu pišem neretko dovodi da burn out-u ili sagorevanja, ali ne u smislu isključivo posla, već do iscrpljivanja do kojeg dovodi uloga žene u današnjem društvu. Dovede do toga da se budimo iscrpljene, bezvoljne, da maštamo o neradnom danu koji provodimo u krevetu (a to priuštimo sebi jedino bolesne). Posledice mogu biti i ekstremnije u smislu razvoja depresije, anksioznosti i drugih psiholoških poremećaja.

Jako je važno da naučiš da staneš. Da prepoznaš kada je previše i napraviš kratak reset. To može biti mirnih deset minuta za kafu. Kratka šetnja. Vežba disanja. To je ono što možeš da napraviš i u najzatrpanijem danu, a  ume da napravi razliku. Ako osećaš da ne možeš da uradiš za sebe ono što bi najviše volela, a ti smisli kako bar delić toga da ubaciš u svoj dan. Kada nemam vremena da slikam, ja uzmem, pa nacrtkam nešto uz dete, pa ubacim tako ono što ja volim u zajedničku igru i vreme. Delegiraj suprugu kućne poslove i vidi šta se dešava kada ih podelite. Da li on pati ili ti ne možeš da podneseš da ti nisi ta koja ih obavlja, “jer je to tvoja obaveza”. Napravi u nedeljnom rasporedu bar 2h za sebe gde ćeš zaista da radiš ono što voliš i što ti puni baterije. Napravi svoj spisak sa stvarima koje moraš da obaviš, koje možeš da delegiraš i koje zapravo uopšte ne moraš da obaviš.

Ako ne staviš sebe u raspored, neće niko drugi. I počni već danas. Neka to bude prvi naredni zadatak.