Kakva su Vaša sećanja na časove likovnog?
Moja vrlo jadna iz ove perspektive. Moj šareni put počinje sećanjima iz osnovne škole. Nastavnica je bila fina žena, uvek sedela na svom mestu, bez mnogo interakcije sa đacima. Zadavala nam je temu na svakom času, a mi smo slobodno crtali i slikali kako smo znali. Pri ocenjivanju joj je sve bilo divno i krasno, mislim da smo svi imali petice i generalno pamtim časove kao opuštajuće, ali ne posebno inspirativne i kreativne. Nijednu posebnu tehniku nisam naučila i nisam bila podsticana da tragam i kreiram. Sve se svodilo na to da uradim zadatak koji mi je dat. Shvatala sam ovaj čas kao najmanje važan, (između muzičkog, fizičkog i likovnog ne mogu da se odlučim koji je bio NAJmanje važan, nažalost).
U gimnaziji, likovno je dobilo ozbiljniji ton, dosta se učilo, uglavnom o istoriji umetnosti, pravcima i poznatim slikarima. Radili smo svega nekoliko radova u godini koje takođe pamtim kao prilično neinspirativne. Kriterijumi za ocenjivanje su bili viši i za svoje radove saam dobijala niske ocene, te sam praktikovla da mi neko drugi nacrta rad kako mi ovaj predmet ne bi snižavao prosek. Misli koje su mi se javljale tokom ovog iskustva su bile da nemam talenta, da ne umem da slikam, da sam u ovome neuspešna. Osećala sam se frustrirano, nekad besno i tužno. Nakon poslednjeg rada iz likovnog, više nisam uzela četkicu u ruke.
Iako sam nekada osećala strašnu želju i potrebu, moja neprijatna osećanja i negativne misli su me odvlačile od toga. Ponekad jesam nešto nacrtala, tokom terapijske edukacije ili u kontaktu i radu sa decom, ali sam generalno bežala od tog, uz misli: Eh kad bih samo umela da slikam! Ili da crtam, da umem da se na ovaj način izrazim, da koristim sve te prelepe boje, četkice, papire… Prodavnice sa slikarskim materijalima su me uvek privlačile, ali je to za mene bilo besmisleno. “Šta ću ja tamo.” Malo su mi pomogle bojanke i crtanje fraktala, jer nisu zahtevali nikakav talenat, ali me nisu ispunjavali do kraja.
2020. sa punih 35 godina, uz jaku radoznalost, ali i veliki izazov koji sam osećala, odlučila sam da ponovo uzmem četkicu u ruke. “Slikaj i cirkaj” radionica me je privukla obećanjem da svako može uz malu pomoć da naslika zadatu temu. I korak po korak, uspela sam i ja! Prvi put sam imala taj osećaj- “Pa ja ovo mogu!” Bila sam oduševljena ovim otkrićem i pojavila se nova vrsta uzbuđenja u mom životu. Našla sam hobi koji je mnogo više od toga. Sličnu praksu sam nastavila gledajući slikanje na You tubu, praveći svoj art journal, prateći kurseve art terapije..
Geštalt art radionice spojile su moje dve velike strasti- umetničko izražavanje i psihoterapiju. Rekla bih da im je najveće zajedničko preklapanje koncept Sad i Ovde. To je jedan od osnovnih principa geštalt terapije, a kroz umetnost se on sprovodi u praksu. Dok slikaš, uronjen si u ono što radiš- baš sad i ovde. Način na koji slikamo, tehnika koju koristimo, ono što nas odvlači od sad i ovde, zastoji koji se javljaju dok stvaramo, mnogo govore o našoj psihologiji. Umetnost nam daje mogućnost da istražimo kako se pojavljujemo(pred sobom i drugima), na šta pristajemo, šta nam stvara zastoj i kako ga prevazilazimo. Daje nam mogućnost da ispoljimo i najdublje emocije, da budemo sa njima na jedan nov način i transformišemo ih. Daje nam slobodu da samo budemo bez onog mora i treba, da stvaramo ono što nam prija i bivamo sa energijom koju bude boje.
Ako Vam ovo zvuči primamljivo, geštalt art je baš za vas.
Tu sam za Vas da Vas podržim u ličnim “Ja to mogu” procesima, da stvaramo i rastvaramo zajedno, da idemo u strašne dubine, ali i uživamo u lepotama transformacije.
Dobrodošli!
Prijave i informacije: psihobalans.ns@gmail.com i 0642636513