U svojoj praksi dosta se bavim psihosomatskim tegobama. Ovo je predmet mog interesovanja još iz doba studija i smatram da je veoma bitno u psihoterapijskom radu povezati emocionalna iskustva sa telesnim aspektima. Smatram da je svaka bolest bar delom povezana sa psihičkim dešavanjima i nadam se da će vam ovaj tekst doneti novi ugao gledanja na vaše telesne tegobe.

Psihosomatske bolesti su one bolesti kod kojih je psihološki, najčešće emocionalni faktor, zaslužan za nastanak oboljenja. Psihosomatska bolest može se opisati kao pokušaj psihe da preko tela umakne od previše napete ili nerešive konfliktne situacije. Iako je povezanost duše i tela od davnina aktuelna tema, pojam psihosomatike pojavljuje se u 18. veku, ali tek u 20. mu se pridaje zasluženi značaj i počinju ozbiljnija istraživanja na ovu temu. Danas se zna da su emotivni činioci u životu čoveka presudni za pravilno ili nepravilno funkcionisanje njegovih organa. Produžen strah, mržnja, zloba, depresija, ali i apatija, mogu da utiču na čoveka tako da njegovi organi oboljevaju od različitih bolesti. Isto tako, emotivni činioci značajno utiču na tok i razvoj bolesti. Najpoznatije bolesti kod kojih emocionalni činioci igraju značajnu ulogu jesu: povišen krvni pritisak, čir na želucu, čir na dvanaestopalačnom crevu, infarkt miokarda, astma, poremećaji rada štitne žlezde itd. Ukoliko postoji samo promena u funkcionisanju organa, onda govorimo o psihosomatskom poremećaju, a ako je oštećeno i tkivo, onda govorimo o psihosomatskoj bolesti.

Postoje različite teorije o tome koji organ će “stradati” usled psihološkog nesklada. Jedna od njih tvrdi da uvek oboljeva najslabiji organ u telu, druga da svako od nas ima sistem organa kojim reaguje na stres, te vremenom baš taj sistem strada. Prema psihološkim teorijama, nesvesna emocionalna stanja dovode do tačno određenih oboljenja. Npr. ljudi koji prigušuju sopstveni bes, najčešće oboljevaju od visokog krvnog pritiska. Psihološke teorije ističu i značaj opažanja i interpretacije određene situacije, koja dovode do emotivnih “oluja” u telu. Dakle, bitno je kako mislimo, jer na taj način izazivamo svoje emocije.

Najsklonije psihosomatskim bolestima su osobe koje nemaju sposobnost da dožive razne emocije i ne mogu verbalno da ih izraze (ova pojava naziva se aleksitimija). To su osobe kojima su u detinjstvu zabranjivana osećanja, te nisu razvili aparat za adekvatno izražavanje i verbalizovanje emocija. Obično emocije osećaju u čitavom telu, generalizovano,  i teško im je da shvate šta osećaju. Ovakve reakcije su mnogo više telesne, te intenzivnije utiču na organe i troše ih. Takođe, od psihosomatskih bolesti pate osobe koje često prigušuju svoja osećanja, “guraju”ih u sebe i ne rešavaju aktivno situaciju. Isto se dešava i osobama koje preterano emocionalno reaguju. Npr. osoba koja je konstantno ljuta na druge ljude, time ne rešava problem, već produbljuje svoju neadaptiranost i postaje hronično ljuta što dovodi do stradanja organa. Takođe, svako dugotrajno neprijatno raspoloženje utiče na organizam, remeti imunološke i nervne mehanizme i može dovesti do psihosomatskog oštećenja. Stres je veoma bitan faktor u nastanku psihosomatskih bolesti. U stresnim periodima, potrebno je da se više posvetimo sebi, nađemo dovoljno vremena za opuštanje i prostora za adekvatno ispoljavanje emocija.

U sociokulturalnim sredinama gde su izražene psihološke reakcije znak slabosti, somatizacija je socijalno prihvatljiviji način ispoljavanja stresa. Čovek će lakše reći drugima da boluje od visokog krvnog pritiska, nego da ima emotivne probleme. Stvaranjem svesti o ovim mehanizmima, povećavamo verovatnoću da prihvatimo odgovornost za svoju bolest, ali i da radimo na prevenciji onih koje još nisu nastale. Pomoć psihoterapeuta ogleda se u podršci da osvestimo naše emocije, da upoznamo nove načine njihovog ispoljavanja i time umanjimo uticaj stresa na naš organizam.